Hronična inflamacija – tihi neprijatelj organizma

Inflamacija, odnosno upala, jedna je od najvažnijih odbrambenih reakcija ljudskog organizma. Iako samu reč „upala“ uglavnom povezujemo sa nečim negativnim, inflamatorni odgovor je zapravo neophodan za preživljavanje. Bez njega organizam ne bi mogao efikasno da reaguje na infekcije, povrede i različita oštećenja tkiva. Problem nastaje onda kada se ovaj zaštitni mehanizam ne isključi na vreme.

Za razliku od akutne inflamacije, koja se javlja brzo, ima jasan uzrok i uglavnom traje relativno kratko, hronična inflamacija može trajati mesecima, pa čak i godinama. Ona često nije praćena izraženim simptomima, zbog čega osoba može dugo biti nesvesna da se u organizmu odvija kontinuirani inflamatorni proces.

Upravo zbog toga hroničnu inflamaciju često nazivamo „tihim neprijateljem organizma“.

Šta je zapravo inflamacija?

 Kada organizam prepozna povredu, infekciju ili drugi potencijalno štetan stimulus, imuni sistem pokreće složen niz reakcija čiji je cilj da ukloni uzrok problema i započne proces oporavka.

Aktiviraju se različite ćelije imunog sistema i oslobađaju signalni molekuli, uključujući citokine, koji omogućavaju komunikaciju između ćelija i koordiniraju odbrambeni odgovor.

Klasičan primer je mala posekotina na koži. Područje oko povrede može postati crveno, toplo, otečeno i bolno. To nisu slučajne promene – povećan protok krvi i dolazak imunih ćelija deo su procesa kojim organizam pokušava da spreči infekciju i popravi oštećeno tkivo. Sličan proces odvija se i kada se borimo protiv infekcije.

Kada je opasnost uklonjena, inflamatorni odgovor bi trebalo postepeno da se smiri i organizam da se vrati u stanje ravnoteže.

Kod hronične inflamacije upravo ovaj poslednji korak nije dovoljno efikasan. Inflamatorni proces ostaje aktivan ili se neprestano ponovo pokreće, ponekad i bez jasne akutne povrede ili infekcije.

Akutna i hronična inflamacija nisu isto

Važno je napraviti jasnu razliku između akutne i hronične inflamacije.

Akutna inflamacija nastaje naglo i predstavlja normalnu reakciju organizma.

Može se javiti nakon povrede, bakterijske ili virusne infekcije, opekotine ili drugog oštećenja tkiva. Najčešće traje od nekoliko sati do nekoliko dana, zavisno od uzroka.

Hronična inflamacija, sa druge strane, predstavlja dugotrajno stanje u kojem inflamatorni mehanizmi ostaju aktivni. Može biti posledica trajne infekcije, poremećaja imunog odgovora, dugotrajne izloženosti iritansima ili kombinacije brojnih faktora životnog stila.

Savremena istraživanja posebno ukazuju na značaj takozvane sistemske hronične inflamacije niskog intenziteta. Kod nje ne mora postojati izrazito zapaljenje jednog organa. Umesto toga, u organizmu može postojati blago, ali dugotrajno povećana inflamatorna aktivnost koja vremenom utiče na različita tkiva i metaboličke procese.

Zašto hronična inflamacija može dugo ostati neprimećena?

Jedna od najvećih poteškoća kod hronične inflamacije jeste to što često nema karakteristične simptome.

Kod akutne upale uglavnom znamo da nešto nije u redu. Postoje bol, otok, povišena temperatura, crvenilo ili drugi jasni znaci.

Kod sistemske inflamacije niskog intenziteta slika može biti potpuno drugačija.

Osoba može osećati:

– dugotrajan umor i nedostatak energije,

– probleme sa koncentracijom,

– poremećaje sna,

– promene raspoloženja,

– učestale digestivne tegobe,

– bolove ili ukočenost,

– osećaj sporijeg oporavka organizma.

Međutim, nijedan od ovih simptoma sam po sebi ne dokazuje postojanje hronične inflamacije. Slične tegobe mogu imati veliki broj drugih uzroka, zbog čega nije dobro samostalno postavljati dijagnozu na osnovu nespecifičnih simptoma.

U tome se krije i jedan od razloga zbog kojih hronična inflamacija može godinama prolaziti gotovo neopaženo.

Odakle dolazi hronična inflamacija?

Ne postoji samo jedan uzrok. Kod nekih ljudi hronični inflamatorni proces može biti povezan sa dugotrajnim infekcijama ili autoimunim i inflamatornim bolestima. Međutim, sve više pažnje privlače faktori povezani sa savremenim načinom života.

Među njima se posebno izdvajaju:

Hronični psihološki stres. Dugotrajna izloženost stresu utiče na nervni, hormonalni i imuni sistem. Kada stres prestane da bude povremena reakcija i postane svakodnevno stanje, može doprineti poremećaju regulacije inflamatornog odgovora.

Nedovoljno sna. San nije samo period odmora. Tokom spavanja odvijaju se brojni procesi važni za regeneraciju, metabolizam i regulaciju imunog sistema. Hronično skraćen ili nekvalitetan san može biti jedan od faktora koji održavaju inflamatorno okruženje u organizmu.

Fizička neaktivnost. Redovna fizička aktivnost povezana je sa povoljnijom regulacijom metabolizma i inflamatornih procesa, dok sedentarni način života može doprineti suprotnom efektu.

Višak visceralnog masnog tkiva. Masno tkivo nije samo pasivno skladište energije. Ono je metabolički aktivno i može stvarati različite signalne molekule. Posebno se visceralna masnoća, koja se nalazi oko unutrašnjih organa, povezuje sa inflamatornim procesima niskog intenziteta.

Neuravnotežena ishrana. Ishrana bogata visoko prerađenom hranom, rafinisanim ugljenim hidratima, velikim količinama dodatog šećera i energetskim viškom može doprineti metaboličkim poremećajima koji su povezani sa inflamacijom. Nasuprot tome, ishrana bogata povrćem, voćem, integralnim žitaricama, mahunarkama, orašastim plodovima i kvalitetnim izvorima masti povezuje se sa povoljnijim metaboličkim profilom.

Pušenje, zagađenje i dugotrajna izloženost pojedinim štetnim materijama predstavljaju dodatno opterećenje za organizam i takođe mogu doprineti inflamatornim procesima.

Važno je naglasiti da se ovi faktori često ne pojavljuju izolovano. Osoba koja je pod velikim stresom može lošije spavati, manje se kretati, češće posezati za nutritivno siromašnom hranom i postepeno dobijati na telesnoj težini.

Tada se formira svojevrstan začarani krug.

Creva, imunitet i inflamacija

Posebno zanimljiva oblast savremenih istraživanja jeste odnos između crevnog mikrobioma, integriteta crevne barijere i imunog sistema.

Creva nisu samo organ za varenje hrane. U njima se nalazi ogroman broj mikroorganizama, ali i značajan deo imunološkog sistema. Ravnoteža između korisnih mikroorganizama, crevne sluznice i imunih ćelija veoma je važna za održavanje normalnog imunog odgovora.

Kada se ta ravnoteža poremeti, može doći do promena u komunikaciji između creva i imunog sistema. Zbog toga se danas sve više istražuje uloga crevnog mikrobioma u metaboličkim, imunološkim i inflamatornim procesima.

To ne znači da je svaka hronična inflamacija „uzrokovana crevima“, što se ponekad pojednostavljeno predstavlja na internetu. Organizam funkcioniše kao povezana celina i inflamacija je najčešće rezultat međusobnog delovanja velikog broja faktora.

Kada odbrana počne da oštećuje organizam

Suština problema hronične inflamacije jeste u njenom trajanju. Inflamacija je zamišljena kao privremeni odgovor.

Ako inflamatorni signali ostanu prisutni dugo, tkiva su kontinuirano izložena molekulima i ćelijskim procesima koji su prvobitno bili namenjeni odbrani i oporavku. Vremenom takvo okruženje može doprineti oksidativnom stresu, promenama u funkciji ćelija i oštećenju tkiva. Zbog toga se hronična inflamacija danas povezuje sa velikim brojem zdravstvenih problema, uključujući kardiovaskularne i metaboličke bolesti, određene bolesti digestivnog sistema, neurodegenerativna i autoimuna oboljenja, kao i pojedine maligne bolesti.

To, naravno, ne znači da inflamacija sama izaziva svaku od ovih bolesti. Njena uloga je mnogo složenija, ona može biti jedan od faktora koji učestvuju u nastanku, održavanju ili napredovanju određenih patoloških procesa.

Zato cilj nije „ugasiti“ imuni sistem niti potpuno sprečiti inflamaciju. Naprotiv.

Zdravom organizmu potreban je imuni sistem koji ume snažno da reaguje kada je to potrebno, ali i da se pravovremeno smiri kada opasnost prođe.

Upravo je ravnoteža imunog odgovora jedan od ključnih pojmova za razumevanje hronične inflamacije.

A da bismo razumeli kako možemo pomoći organizmu da tu ravnotežu sačuva, prvo moramo pogledati šta se događa kada inflamacija traje godinama i kakve posledice može ostaviti na krvne sudove, metabolizam, mozak, creva i proces starenja.

Šta se događa kada inflamacija traje godinama?

Hronična inflamacija retko ostaje ograničena na samo jedan deo organizma. Kada inflamatorni signali dugo cirkulišu, njihov uticaj može se odraziti na metabolizam, krvne sudove, jetru, nervni sistem, mišiće i druge organe.

U tome leži jedan od razloga zbog kojih se hronična inflamacija danas nalazi u fokusu brojnih istraživanja.

Ona nije bolest sama po sebi, niti možemo reći da je uzrok svake hronične bolesti. Mnogo preciznije je posmatrati je kao deo složene mreže procesa koji, zajedno sa genetikom, godinama, životnim navikama i drugim faktorima, mogu doprineti nastanku i napredovanju različitih poremećaja.

Inflamacija i insulinska rezistencija – začarani krug

Jedna od najvažnijih veza postoji između inflamacije i poremećaja metabolizma glukoze. Insulin omogućava ćelijama da koriste glukozu iz krvi kao izvor energije. Kada tkiva postanu manje osetljiva na njegovo dejstvo, govorimo o insulinskoj rezistenciji. Posebnu ulogu u ovom procesu može imati visceralno masno tkivo.

Za razliku od potkožnog masnog tkiva, visceralna mast nalazi se dublje u trbušnoj duplji, oko unutrašnjih organa. Ona je metabolički veoma aktivna i može stvarati različite signalne molekule povezane sa inflamatornim odgovorom.

Sa povećanjem visceralne masnoće menja se i lokalno imunološko okruženje masnog tkiva. Dolazi do veće aktivnosti određenih imunih ćelija i stvaranja proinflamatornih medijatora koji mogu ometati normalnu signalizaciju insulina.

Tako nastaje začarani krug. Višak visceralnog masnog tkiva može podsticati inflamatorno okruženje, inflamacija može doprineti insulinskoj rezistenciji, a poremećen metabolizam dodatno otežava održavanje zdrave telesne mase.

Vremenom kombinacija ovih procesa može doprineti razvoju metaboličkog sindroma i dijabetesa tipa 2. Zbog toga regulacija telesne težine nije važna samo zbog izgleda. Smanjenje viška visceralnog masnog tkiva predstavlja važan korak u očuvanju metaboličkog zdravlja.

Krvni sudovi takođe „osećaju“ inflamaciju

Hronična inflamacija ima značajno mesto i u savremenom razumevanju ateroskleroze. Nekada se ateroskleroza pojednostavljeno opisivala samo kao „taloženje masnoće“ u krvnim sudovima. Danas znamo da je proces mnogo složeniji i da imuni i inflamatorni mehanizmi učestvuju u nastanku i razvoju aterosklerotskog plaka. Kada je unutrašnji sloj krvnog suda, endotel, oštećen ili funkcionalno poremećen, lakše dolazi do zadržavanja i modifikacije lipoproteinskih čestica u zidu arterije. Imuni sistem reaguje na te promene, aktiviraju se određene ćelije i stvaraju inflamatorni medijatori.

Ako proces traje godinama, plak može postepeno rasti. Zbog toga se danas zdravlje srca i krvnih sudova ne posmatra samo kroz nivo holesterola. Krvni pritisak, šećer u krvi, pušenje, telesna masa, fizička aktivnost i inflamatorni procesi deo su iste šire slike.

Jetra – metabolička laboratorija organizma

Jetra svakodnevno obavlja stotine funkcija: učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina, skladišti određene vitamine i minerale, proizvodi važne proteine i učestvuje u preradi i eliminaciji brojnih supstanci. Istovremeno, ona je snažno povezana sa imunim sistemom.

Kada postoji dugotrajni metabolički poremećaj, naročito u kombinaciji sa insulinskom rezistencijom i viškom visceralne masnoće, može doći do nakupljanja masti u jetri. Kod dela ljudi ovaj proces može biti praćen inflamacijom i progresivnim oštećenjem tkiva. Zbog toga zdravlje jetre ne treba posmatrati odvojeno od metabolizma i inflamacije. Prekomeran kalorijski unos, gojaznost, poremećen metabolizam glukoze, nedovoljna fizička aktivnost i drugi faktori često deluju istovremeno.

Mozak i inflamatorni procesi

Mozak dugo nije posmatran kao organ koji značajno učestvuje u inflamatornim procesima, ali danas znamo da i centralni nervni sistem ima sopstvene mehanizme imunološke odbrane. Važnu ulogu imaju mikroglijalne ćelije, koje možemo zamisliti kao svojevrsne „čuvarе“ nervnog sistema.

Kada registruju oštećenje ili potencijalnu opasnost, one se aktiviraju i učestvuju u odbrambenom odgovoru. Problem ponovo nastaje kada aktivacija postane dugotrajna. Hronična neuroinflamacija danas se intenzivno istražuje u kontekstu starenja mozga i različitih neurodegenerativnih bolesti. To ne znači da će osoba koja ima hroničnu inflamaciju automatski razviti demenciju ili neku neurodegenerativnu bolest. Reč je o veoma složenim bolestima u kojima učestvuju genetika, životna sredina, metabolizam, vaskularno zdravlje i brojni drugi faktori.

Ipak, sve je jasnije da zdravlje mozga nije odvojeno od zdravlja ostatka organizma.

Hronična inflamacija i ubrzano starenje

Postoji još jedan zanimljiv termin koji se sve češće pojavljuje u naučnoj literaturi – „inflammaging“. Nastao je spajanjem engleskih reči inflammation i aging i opisuje hroničnu inflamaciju niskog intenziteta koja se češće javlja sa starenjem.

Kako godine prolaze, u organizmu se akumuliraju različite promene: oštećenja ćelija, oksidativni stres, promene u funkciji mitohondrija, ćelijsko starenje, promene mikrobioma i imunološkog odgovora. Posebno su zanimljive senescentne ćelije. To su ćelije koje su prestale normalno da se dele, ali nisu uklonjene iz tkiva. Neke od njih mogu oslobađati veliki broj signalnih molekula koji utiču na okolne ćelije i doprinose inflamatornom okruženju.

Sa godinama sposobnost imunog sistema da održava savršenu ravnotežu takođe se menja. Paradoksalno, moguće je istovremeno imati slabiji odgovor na određene infekcije, a povećanu hroničnu inflamatornu aktivnost. Dakle, nije dovoljno da imuni sistem bude jednostavno „jak“. Mnogo je važnije da bude dobro regulisan.

Oksidativni stres i inflamacija hrane jedno drugo

Još jedan proces usko povezan sa hroničnom inflamacijom jeste oksidativni stres.

Slobodni radikali nastaju prirodno tokom metabolizma i nisu sami po sebi neprijatelji. Organizam poseduje sopstvene antioksidativne sisteme koji ih drže pod kontrolom. Problem nastaje kada stvaranje reaktivnih molekula značajno nadmaši sposobnost organizma da ih neutrališe. Tada govorimo o oksidativnom stresu.

Inflamacija može povećavati stvaranje reaktivnih molekula, dok oksidativno oštećenje ćelija može dodatno aktivirati inflamatorne puteve. Ponovo dobijamo začarani krug. Zato se u prevenciji hroničnih bolesti toliko govori o raznovrsnoj ishrani bogatoj prirodnim izvorima antioksidativnih i bioaktivnih materija – povrću, voću, začinskom bilju, orašastim plodovima, semenkama i drugim minimalno prerađenim namirnicama.

Da li se hronična inflamacija može izmeriti?

Ne postoji jedan univerzalni test kojim možemo jednostavno zaključiti: „Imate hroničnu inflamaciju“.

Jedan od najpoznatijih laboratorijskih pokazatelja jeste C-reaktivni protein – CRP, protein koji prvenstveno stvara jetra kao odgovor na inflamatorne signale.

Kod akutnih infekcija i snažnih inflamatornih procesa CRP može značajno porasti.

Postoji i visokosenzitivni CRP, odnosno hs-CRP, koji može registrovati mnogo niže koncentracije ovog proteina i koristi se, između ostalog, u određenim procenama kardiovaskularnog rizika.

U istraživanjima se prate i drugi inflamatorni medijatori, poput interleukina-6 (IL-6) i faktora nekroze tumora alfa (TNF-α), ali oni nisu testovi koje bi svaka zdrava osoba trebalo samoinicijativno da radi.

Laboratorijske rezultate uvek treba tumačiti u odgovarajućem kliničkom kontekstu. Povišen CRP, na primer, ne govori automatski šta je uzrok inflamacije. Infekcija, povreda, hronična bolest i brojna druga stanja mogu uticati na njegovu vrednost.

Možemo li „ugasiti“ inflamaciju?

Ovo je možda najvažnije pitanje. Cilj nije potpuno ukloniti inflamatorni odgovor, jer bez njega ne bismo mogli da se odbranimo od infekcija niti da normalno zaceljujemo povrede. Cilj je pomoći organizmu da očuva sposobnost da inflamaciju pokrene kada je potrebna i zaustavi kada više nije potrebna.

Zato se savremeni pristup sve više usmerava ka faktorima koji utiču na celokupnu imunološku i metaboličku ravnotežu: kvalitetnu ishranu, fizičku aktivnost, dovoljno sna, regulaciju telesne težine, prestanak pušenja, kontrolu stresa i pravovremeno lečenje postojećih bolesti.

Pored toga, sve više se istražuju određena prirodna jedinjenja i suplementi koji mogu imati ulogu u podršci normalnoj funkciji imunog sistema.

Ovde je važno napraviti razliku između dve stvari koje često pogrešno poistovećujemo – stimulacije i modulacije imuniteta. Nije uvek cilj „pojačati“ imunitet. Ponekad je mnogo važnije podržati njegovu sposobnost da reaguje uravnoteženo.

Upravo na toj ideji zasniva se interesovanje za određena bioaktivna jedinjenja poreklom iz medicinskih gljiva i druge prirodne supstance koje utiču na različite komponente imunog odgovora.

Imunomodulacija: zašto „jači imunitet“ nije uvek i bolji imunitet?

Kada govorimo o očuvanju zdravlja, često možemo čuti savet da treba „ojačati imunitet“. Međutim, ova formulacija nije sasvim precizna.

Imuni sistem nije mišić koji jednostavno treba učiniti što snažnijim.

Njegova osnovna uloga jeste da prepozna potencijalnu opasnost, aktivira odgovarajući odbrambeni mehanizam, eliminiše problem, a zatim postepeno smanji intenzitet reakcije kada ona više nije potrebna. Drugim rečima, zdrav imunitet je pre svega dobro regulisan imunitet. Upravo ovde dolazimo do pojma imunomodulacije.

Šta zapravo znači imunomodulacija?

Imunomodulacija podrazumeva uticaj na funkcionisanje imunog sistema i njegovih različitih komponenti. Za razliku od pojednostavljene ideje o „podizanju imuniteta“, cilj nije nekontrolisano povećavanje aktivnosti imunih ćelija.

Imuni odgovor je izuzetno složen. U njemu učestvuju makrofagi, neutrofili, NK ćelije, T i B limfociti, dendritske ćelije, antitela, citokini i brojne druge komponente koje međusobno komuniciraju.

Kada se pojavi infekcija, određeni delovi sistema moraju brzo da se aktiviraju. Kada je pretnja uklonjena, aktiviraju se mehanizmi koji ograničavaju inflamatorni odgovor i omogućavaju oporavak tkiva. Zbog toga je ravnoteža veoma važna.

Nedovoljno efikasan imuni odgovor može povećati osetljivost organizma na infekcije, dok neadekvatno regulisana ili preterana imunološka aktivnost može doprineti hroničnoj inflamaciji i oštećenju sopstvenih tkiva.

Gde se u ovu priču uklapaju suplementi?

Nijedan dodatak ishrani ne može da nadoknadi hroničan nedostatak sna, lošu ishranu, pušenje, dugotrajan stres ili nedovoljno kretanja.

Isto tako, suplement ne predstavlja zamenu za terapiju bolesti koja je uzrok hronične inflamacije. Ipak, određene prirodne supstance predmet su naučnih istraživanja zbog potencijalnog uticaja na pojedine komponente imunog odgovora.

Među njima posebno mesto zauzimaju jedinjenja poreklom iz gljiva.

Jedan od interesantnih primera jeste AHCC – Active Hexose Correlated Compound, standardizovana mešavina kultivisanog micelijuma bazidiomiceta koja sadrži alfa-glukane i druge bioaktivne komponente. AHCC je razvijen u Japanu i već decenijama se proučava zbog potencijalnog uticaja na funkciju imunog sistema.

AHCC – podrška imunološkom odgovoru

AHCC nije lek i ne treba ga predstavljati kao sredstvo koje „leči inflamaciju“. Njegova potencijalna vrednost posmatra se prvenstveno u kontekstu podrške imunološkoj funkciji. Eksperimentalna i pojedina klinička istraživanja ispitivala su njegov uticaj na različite komponente imunog sistema, uključujući NK ćelije, dendritske ćelije, T limfocite i stvaranje određenih citokina.

NK ili „natural killer“ ćelije predstavljaju deo urođenog imunskog sistema. Njihova uloga je posebno važna u prepoznavanju i uklanjanju određenih virusom inficiranih i abnormalnih ćelija.

Dendritske ćelije, sa druge strane, predstavljaju svojevrsnu vezu između urođenog i stečenog imunskog odgovora. One prepoznaju određene antigene i pomažu drugim ćelijama imunog sistema da razviju odgovarajući odgovor.

Upravo činjenica da AHCC ne treba posmatrati samo kroz koncept „stimulacije“, već kroz složenije interakcije sa imunskim sistemom, čini ga zanimljivim predmetom istraživanja. Ipak, dokazi se razlikuju u zavisnosti od oblasti primene i potrebna su dodatna kvalitetna klinička istraživanja. Zato AHCC treba posmatrati kao dodatak ishrani i potencijalnu podršku organizmu, a ne kao terapiju za hronične inflamatorne ili druge bolesti.

Medicinske gljive i imunitet

Gljive se u tradicionalnim sistemima medicine koriste veoma dugo, dok savremena nauka poslednjih decenija detaljnije istražuje njihove bioaktivne komponente.

Posebnu pažnju privlače polisaharidi i druga jedinjenja koja mogu ostvarivati interakciju sa receptorima ćelija urođenog imunskog sistema. Upravo zbog toga se određene vrste gljiva danas proučavaju u kontekstu imunološke i metaboličke ravnoteže. Među najpoznatijima su Reishi i Cordyceps.

Reishi – jedna od najistraživanijih medicinskih gljiva

Reishi, odnosno Ganoderma lucidum, vekovima ima posebno mesto u tradicionalnoj azijskoj medicini. Sadrži veliki broj biološki aktivnih supstanci, među kojima se posebno izdvajaju polisaharidi i triterpeni. Polisaharidi iz Reishi gljive proučavaju se zbog potencijalnog uticaja na određene ćelije i signalne puteve imunskog sistema, dok su triterpeni predmet istraživanja zbog svojih različitih bioloških svojstava. Laboratorijska i pretklinička istraživanja ukazuju na potencijalne imunomodulatorne i antioksidativne efekte pojedinih komponenti Reishija, ali rezultate takvih istraživanja ne treba automatski izjednačavati sa dokazanim terapijskim efektom kod ljudi. To je veoma važna razlika.

Prirodna supstanca može imati interesantna biološka svojstva, a da još uvek nemamo dovoljno kliničkih dokaza da je možemo koristiti za lečenje određene bolesti. U okviru suplementacije, Reishi se zato mnogo primerenije posmatra kao deo šire strategije podrške organizmu.

Cordyceps – između energije i imunološke funkcije

Druga poznata medicinska gljiva jeste Cordyceps.

Tradicionalno se koristila u azijskim kulturama, dok su danas različite vrste i preparati Cordycepsa predmet istraživanja zbog potencijalnog uticaja na metabolizam, fizičku izdržljivost, oksidativni stres i imunološke funkcije.

Jedno od poznatijih jedinjenja povezanih sa Cordycepsom jeste kordicepin, ali sastav i koncentracija aktivnih supstanci značajno zavise od vrste gljive i načina proizvodnje preparata. Istraživanja određenih komponenti Cordycepsa ukazuju na moguće efekte na inflamatorne signalne puteve i funkciju imunskih ćelija, ali i ovde treba ostati oprezan sa zaključcima. Cordyceps nije sredstvo za lečenje hronične inflamacije. Njegov značaj u suplementaciji više se može posmatrati kroz potencijalnu podršku adaptaciji organizma, energetskom metabolizmu i normalnom funkcionisanju imunog sistema.

Kozji kolostrum – više od prve hrane

Još jedna zanimljiva prirodna komponenta jeste kozji kolostrum.

Kolostrum je prva tečnost koju mlečne žlezde sisara stvaraju neposredno nakon porođaja. Njegov prirodni zadatak jeste da mladunčetu obezbedi koncentrisane nutritivne i bioaktivne komponente tokom prvih dana života. Sadrži proteine, imunoglobuline, laktoferin, faktore rasta i druge bioaktivne supstance.

Posebno je zanimljiv laktoferin, protein koji vezuje gvožđe i učestvuje u različitim mehanizmima urođene odbrane organizma. Istražuju se njegova antimikrobna i imunomodulatorna svojstva, kao i potencijalna uloga u održavanju integriteta sluzokože. Kada govorimo o inflamaciji, upravo su sluzokože veoma značajne.

Digestivni sistem predstavlja jednu od najvećih površina kontakta između unutrašnjosti organizma i spoljašnje sredine. Crevna barijera, mikrobiom i lokalni imunski sistem neprestano sarađuju kako bi razlikovali korisne i bezopasne supstance od potencijalnih patogena.

Zato očuvanje normalne funkcije crevne barijere predstavlja važan deo šire priče o imunološkoj ravnoteži.

AHCC COMPLEX – kombinacija različitih pristupa imunološkoj podršci

Kada se govori o suplementaciji usmerenoj na podršku imunskom sistemu, jedan od proizvoda koji kombinuje nekoliko pomenutih komponenti jeste AHCC COMPLEX kompanije Phytoremedy.

Njegova formula objedinjuje AHCC, Reishi, Cordyceps i kozji kolostrum.

Zanimljivost ovakve kombinacije jeste upravo u tome što sastojci nisu izabrani samo prema popularnoj ideji „podizanja imuniteta“, već svaki od njih sadrži različite bioaktivne komponente koje se proučavaju u kontekstu funkcionisanja imunskog sistema. AHCC se istražuje zbog interakcije sa različitim komponentama urođenog i stečenog imunskog odgovora.

Reishi obezbeđuje polisaharide, triterpene i druge bioaktivne komponente koje su predmet istraživanja zbog potencijalnih imunomodulatornih i antioksidativnih svojstava.

Cordyceps se proučava u kontekstu imunološke funkcije, energetskog metabolizma i odgovora organizma na različite oblike opterećenja.

Kozji kolostrum sadrži imunoglobuline, laktoferin i druge prirodne bioaktivne komponente povezane sa odbrambenim funkcijama i zdravljem sluzokože.

Zbog toga AHCC COMPLEX može imati mesto kao dodatna nutritivna podrška normalnoj funkciji imunskog sistema, naročito kada se suplementacija posmatra kao deo šire brige o organizmu. Međutim, upravo kod teme hronične inflamacije važno je izbeći jednu čestu grešku.

Ne postoji kapsula koja može da „poništi“ posledice načina života.

Ako osoba svakodnevno spava pet sati, puši, gotovo se ne kreće, ima izražen višak visceralne masnoće i ishranu zasniva na industrijski prerađenim namirnicama, suplementacija sama po sebi neće rešiti problem. Temelj ostaju životne navike.

Ne treba svakome isti suplement

Činjenica da je proizvod prirodnog porekla ne znači automatski da je pogodan za svakoga. Poseban oprez potreban je kod osoba koje imaju hronične bolesti, koriste imunosupresivnu ili drugu dugotrajnu terapiju, imaju autoimuna oboljenja, alergije na pojedine sastojke ili prolaze kroz specifično medicinsko lečenje.

U tim situacijama odluku o suplementaciji treba uskladiti sa lekarom.

To je posebno važno upravo kada govorimo o proizvodima koji sadrže supstance sa potencijalnim imunomodulatornim delovanjem. Cilj odgovorne suplementacije nije uzeti što više preparata. Cilj je razumeti šta organizmu zaista treba i gde određeni dodatak ishrani može imati smisla kao deo šireg pristupa zdravlju.

Jer ako želimo da smanjimo faktore koji održavaju hronično inflamatorno okruženje, moramo početi od svakodnevnog života.

Koliko spavamo? Šta jedemo? Koliko se krećemo? Koliko visceralne masnoće imamo? Da li pušimo? Koliko dugo smo izloženi stresu? Da li postoje bolesti koje nisu adekvatno kontrolisane?

Odgovori na ova pitanja često su važniji od bilo kog pojedinačnog suplementa.

Kako smanjiti hroničnu inflamaciju i vratiti organizam u ravnotežu?

Kada čujemo da se hronična inflamacija povezuje sa metaboličkim poremećajima, kardiovaskularnim bolestima, ubrzanim starenjem i brojnim drugim zdravstvenim problemima, lako je steći utisak da je reč o procesu nad kojim nemamo mnogo kontrole. Dobra vest je da veliki broj faktora koji doprinose inflamaciji zavisi upravo od svakodnevnih navika.

Ne postoji jedna namirnica, suplement ili „detoks“ program koji može preko noći ugasiti hroničnu inflamaciju. Mnogo veći značaj ima ono što radimo iz dana u dan: kako se hranimo, koliko spavamo, koliko se krećemo, da li pušimo, koliko alkohola konzumiramo i na koji način se nosimo sa dugotrajnim stresom.

Antiinflamatorna ishrana nije posebna dijeta

Termin „antiinflamatorna ishrana“ može zvučati kao još jedan restriktivan režim, ali u osnovi je reč o obrascu ishrane koji organizmu obezbeđuje dovoljno vlakana, vitamina, minerala, nezasićenih masnih kiselina i različitih biljnih bioaktivnih jedinjenja. Jedan od najbolje proučenih primera takvog načina ishrane jeste mediteranski obrazac.

Njegovu osnovu čine povrće, voće, mahunarke, integralne žitarice, orašasti plodovi, semenke, maslinovo ulje i riba, uz umerenu zastupljenost drugih namirnica. Posebno su značajna vlakna. Ona nisu važna samo za redovno pražnjenje creva. Određene vrste vlakana predstavljaju hranu za korisne bakterije crevnog mikrobioma. Njihovom fermentacijom nastaju kratkolančane masne kiseline, među kojima je i butirat, koje imaju značajnu ulogu u održavanju normalne funkcije crevne barijere i komunikaciji sa imunskim sistemom.

Zato zdravlje creva i inflamacija ne mogu biti potpuno odvojene teme.

Šta češće treba da bude na tanjiru?

Nije potrebno tražiti egzotične „supernamirnice“. Mnogo je korisnije da svakodnevna ishrana bude raznovrsna.

Povrće različitih boja obezbeđuje širok spektar vitamina, minerala, karotenoida, polifenola i drugih biljnih jedinjenja. Bobičasto voće, citrusi, jabuke, šljive i drugo voće mogu biti deo takvog obrasca ishrane. Maslinovo ulje, orašasti plodovi i semenke obezbeđuju kvalitetne nezasićene masti. Masna riba predstavlja važan izvor omega-3 masnih kiselina EPA i DHA, koje učestvuju u stvaranju molekula uključenih u regulaciju i završavanje inflamatornog odgovora. Mahunarke i integralne žitarice dodatno povećavaju unos vlakana. Začini i biljke poput kurkume, đumbira, belog luka, ruzmarina i cimeta sadrže različita bioaktivna jedinjenja, ali ni njih ne treba posmatrati kao lek. Njihova vrednost je najveća kada su deo raznovrsne ishrane.

Šta bi trebalo ograničiti?

Problem uglavnom nije u tome što smo povremeno pojeli kolač ili brzu hranu. Važan je obrazac koji se ponavlja mesecima i godinama. Ishrana u kojoj veliki deo kalorija dolazi iz ultra-prerađenih namirnica često podrazumeva mnogo dodatog šećera, rafinisanih ugljenih hidrata, soli i kalorija, uz relativno malo vlakana i mikronutrijenata. Posebno problematičan može biti hronični energetski višak koji vremenom dovodi do povećanja visceralnog masnog tkiva.

Zbog toga cilj nije napraviti spisak „zabranjene hrane“, već postići da nutritivno kvalitetne namirnice predstavljaju osnovu svakodnevne ishrane.

Kretanje je jedan od najmoćnijih saveznika

Fizička aktivnost predstavlja jednu od najvažnijih strategija za očuvanje metaboličkog zdravlja. Redovno kretanje poboljšava osetljivost na insulin, pomaže regulaciji telesne težine, čuva mišićnu masu i pozitivno utiče na kardiovaskularni sistem. Zanimljivo je da fizička aktivnost utiče i na inflamatorne procese.

Tokom vežbanja mišići nisu samo mehanički aktivni, oni oslobađaju signalne molekule, odnosno miokine, koji mogu ostvarivati različite metaboličke i imunološke efekte. Ne mora svako da trenira intenzivno.

Brzo hodanje, vožnja bicikla, plivanje, trening snage i druge aktivnosti mogu biti korisne. Najvažnije je pronaći oblik kretanja koji možemo održavati dugoročno.

Čak i smanjenje vremena provedenog u sedenju predstavlja dobar početak.

San nije luksuz

Jedna neprospavana noć neće izazvati hroničnu inflamaciju. Ali meseci i godine nedovoljnog i nekvalitetnog sna predstavljaju drugačiju priču. San učestvuje u regulaciji hormona, metabolizma, nervnog i imunskog sistema. Kada je hronično poremećen, može uticati na inflamatorne signalne puteve, ali i indirektno povećati druge faktore rizika. Neispavana osoba često ima izraženiju želju za kaloričnom hranom, manje energije za fizičku aktivnost i teže reguliše stres.

Zato kvalitetan san treba posmatrati kao sastavni deo prevencije, a ne kao vreme koje možemo beskonačno skraćivati. Za većinu odraslih ljudi preporučuje se približno sedam do devet sati sna dnevno, uz individualne razlike.

Hronični stres ostavlja trag i na telu

Stres je normalan fiziološki odgovor. Problem je kada stanje pripravnosti postane svakodnevica. Hipotalamus, hipofiza i nadbubrežne žlezde zajedno učestvuju u odgovoru na stres, a jedan od važnih hormona u tom procesu jeste kortizol.

Kratkotrajno povećanje kortizola ima svoju svrhu. Međutim, dugotrajni stres može poremetiti normalnu regulaciju ovog sistema i komunikaciju između nervnog, endokrinog i imunskog sistema. Zato upravljanje stresom nije samo pitanje psihološkog komfora.

Redovna fizička aktivnost, boravak u prirodi, tehnike relaksacije, kvalitetni socijalni odnosi, dovoljno odmora i jasne granice između obaveza i slobodnog vremena mogu biti deo strategije očuvanja zdravlja.

Visceralna mast – važnija od broja na vagi

Kada govorimo o telesnoj težini i inflamaciji, cilj nije promovisati određeni estetski ideal. Mnogo je važnije gde se višak masnog tkiva nalazi i kakve metaboličke posledice proizvodi. Visceralno masno tkivo je metabolički aktivno i povezano je sa stvaranjem različitih proinflamatornih signalnih molekula.

Zbog toga čak i umeren gubitak telesne mase kod osoba koje imaju njen višak može doneti značajne metaboličke koristi.

Još važnije, nije potrebno čekati „idealnu težinu“ da bi se pojavili pozitivni efekti.

Svaka održiva promena u pravcu kvalitetnije ishrane i veće fizičke aktivnosti predstavlja korak u dobrom smeru.

Gde je mesto suplementacije?

Suplementi treba da budu upravo ono što njihovo ime govori – dodatak, a ne zamena za zdrave navike.

U zavisnosti od individualnih potreba, načina ishrane, laboratorijskih nalaza i zdravstvenog stanja, mogu se razmatrati različiti dodaci ishrani.

Kada je cilj podrška normalnom funkcionisanju imunskog sistema, interesantne su i kompleksne formulacije koje kombinuju više bioaktivnih komponenti.

Kao što smo pomenuli, AHCC COMPLEX kompanije Phytoremedy kombinuje AHCC sa Reishi i Cordyceps gljivama i kozjim kolostrumom.

Takva kombinacija može predstavljati dodatnu nutritivnu podršku imunološkoj funkciji: AHCC se istražuje u kontekstu aktivnosti različitih imunskih ćelija, Reishi zbog polisaharida, triterpena i drugih bioaktivnih jedinjenja, Cordyceps zbog potencijalnih imunoloških i metaboličkih efekata, dok kozji kolostrum prirodno sadrži imunoglobuline, laktoferin i druge bioaktivne komponente.

Važno je, međutim, ponoviti: AHCC COMPLEX nije terapija za hroničnu inflamaciju niti zamena za medicinsko lečenje.

Kod osoba koje imaju hronična ili autoimuna oboljenja, uzimaju lekove koji utiču na imunski sistem, prolaze kroz onkološko lečenje ili koriste drugu kontinuiranu terapiju, suplementaciju je potrebno prethodno uskladiti sa lekarom.

Kada hronična inflamacija zahteva pregled?

Umor, nesanica, problemi sa koncentracijom ili povremene digestivne tegobe nisu dovoljan razlog da sami sebi postavimo dijagnozu „hronične inflamacije“.

Ako simptomi dugo traju, ponavljaju se ili postaju izraženiji, potrebno je utvrditi njihov uzrok. Posebno ne treba ignorisati neobjašnjiv gubitak telesne težine, dugotrajnu temperaturu, izražen umor, učestale ili trajne bolove, oticanje zglobova, krv u stolici, dugotrajne digestivne tegobe ili druge nove i neobjašnjive simptome.

U takvim situacijama cilj nije pronaći suplement koji će prikriti problem, već otkriti šta ga izaziva.

Hronična inflamacija nije sudbina

Možda najvažnija poruka cele priče jeste da inflamacija sama po sebi nije neprijatelj. Ona nas štiti. Bez nje organizam ne bi mogao pravilno da reaguje na infekciju, sanira povredu niti započne proces regeneracije.

Problem nastaje kada reakcija koja je trebalo da bude privremena postane hronična. Tada tihi inflamatorni signali mogu godinama stvarati okruženje koje pogoduje metaboličkim poremećajima, oštećenju tkiva i razvoju određenih hroničnih bolesti. Zbog toga se protiv hronične inflamacije ne borimo jednom kapsulom, jednom namirnicom ili kratkotrajnim „detoksom“. Borimo se načinom života.

Raznovrsna ishrana, redovno kretanje, zdrava telesna masa, kvalitetan san, kontrola stresa, nepušenje, pravovremeni zdravstveni pregledi i promišljena suplementacija predstavljaju mnogo snažniju strategiju od bilo kog pojedinačnog „čudotvornog“ rešenja. Jer cilj nije da imamo imunitet koji je neprestano maksimalno aktivan.

Cilj je imati organizam koji zna kada treba da pokrene odbranu, koliko snažno treba da reaguje i, podjednako važno, kada je vreme da tu reakciju zaustavi.

Upravo u toj sposobnosti vraćanja u ravnotežu krije se jedna od najvažnijih osnova dugoročnog zdravlja.